,

šta sam izvukla iz svakog emotivnog odnosa do 22. godine

DISCLAIMER:ovo je prestar post, ali nek se nađe, može da bude zabavno

Prvog momka sam imala u sedmom osnovne, ne znam da li je to rano ili pravo vreme, ali stvarno mi se sviđao. Zvao se Bogdan, imao je lepu dugu kosu,slušali smo metal i voleli Kreator, razumeli smo se iako je bio četvrta godina gimnazije(pa su ga na maturi zezali što nije poveo dete na maturu), majci nisam rekla, bila je šokirana PEDOFIL posle je shvatila da je fin i sve. Bila sam baš zaljubljena, kao, prezaljubljena, kako i treba da bude tada. Poljubili smo se nekoliko puta, ja sam njemu pre toga preko sms-a rekla ''računaj da sam ti devojka'' (oduvek samo direktno, do nekog trenutka), onda sam se zatelebala u taj odnos više nego u njega, pa je postalo mučno. Onda sam patila kad je našao novu devojku, ali vrlo kratko, pa je ona ljubomorisala i pretila mi. Sad volim da ih vidim zajedno.

 

Posle je došao moj najbolji drug Nemanja, ali to nikada nije imalo smisla. Više mi nije najbolji drug, ali je jedan od najboljih drugova koje sam ikada imala. Imao je divnu kosu i prelepo se smejao, samo nikad nisam mogla da razumem toliku količinu zalađenosti prema stvarima u životu. Studira češki, možda je i završio, mada više nije ovde, uvek mu se obradujem.

 A onda, onda jedan Nenad(jer ima i drugih), phhhh, storm of love on the first internet sight. Najpametniji čovek, znao je sve. Bio je divan i 11 godina stariji. Ja sam bila prva godina srednje škole, on je radio. Divila sam mu se. Ja sam bila klinka, i nespretno usrala sve, on me i dalje mrzi ali hej, malena, ne mogu bre svi da te vole. Kao što jesu.

Pa... Vladimir. Vladimir je bio zgodan, muževan, svirao je u bendu, ja sam bila 3. godina srednje škole valjda. Isto godište kao i Nenad, mada sam ja paralelno i dugo bila platonski zaljubljena u nekakvog Marka koji mi je bio daleko slični, zablesila sam kao tetreb u Vladimira, i posle godinu dana mog napornog rada na tome i gutanju govana raznoraznih od strane njega, iskreno, mislila sam da je to sve vredno. Nažalost, one huge dissapointment, što mi sada pridodade Gogol Bordello.

 Dok nisam upoznala osobu čije ime nemam potrebu da pominjem, pomerila mi je glavu i mozak za 30 stepeni od 0, razbila mi sve u šta sam verovala do tada, promenila način na koji gledam sve, i ostavila me da patim 4 godine.


I onda je svaka osoba bila tada ista. Dok nisam odrasla, shvatila da ljudi biraju slične sebi, da doktor nauka neće da gleda devetnaestogodišnjakinju ma koliko se ona trudila da bude mala prestolonaslednikovićka koja nije, da ljudi moraju da idu dalje, da nećeš uvek biti seksi u beloj košulji koliko god da je forsiraš svaki put kad naleti, iako ti uistinu ne znaš da će da naleti, al si veštica pa eto, naleti. I onda slušaš sve što priča, upijaš, upijaš, pitaš se što ti ne valjaš. A onda, jebote, vidiš da je srećan negde u pički materini, i kažeš, pa ja sam to i htela za njega, i vidiš da stvari i svet ne gledaš isto nakon 3 godine, i budeš zahvalna što te naterao da sazriš iako ti to nisi htela jer si kao svaka moguća devetnaestogodišnjakinja mislila da si najpametnija na svetu zato što znaš šta neke velike reči znače i ko je Klod Debisi, i da li voliš savremenu umetničku muziku i jer volite isti bend do krvi. 

 Pa onda, staneš pred ogledalo, kažeš, okej sam ja, i prvi put posle osamsto godina nastaviš dalje, i to bude divno. Znaš, moraš se suočiti sa sobom i okolinom jednom, jer ne može više bre. 

 Pa, šta si naučila? Mislim da, koliko god da se emotivno uneseš u nešto, može da bude divno iako nemaš feedback. Da ljudi iako ti daju malo, može da ti znači. Da šetnja pored prodavnice српске православне цркве može da bude podjednako zabavna kao i sto pića u kafani koju voliš. Da nekad rukovanje sa obe ruke može da bude jako simpatično. Da su nekad dobri zubi ili lepe ruke dovoljni. Da to što kad prepoznaš svoju kosu i oči na nekome, može da nema smisla. 

Da tvoj ljubavni život treba da ostane kod tebe i u krugu najbližih ljudi, da ne trebaš da kukaš na sav glas. Neko ne čuje jer ne želi, jer nije gluv.

 Moraš da se pomiriš sa sobom, da tražiš sebi slične, da istražuješ, ne da tražiš konačno rešenje. Nema ga, sve je privremeno, i uglavnom su mnoge stvari samo zabava, iako se ti trudiš možda da ne budu. 

 I da, veze na daljinu nisu i dalje zabavne. Ali mogu da budu, jer why not. 


I da, pošto znam da čitaš.Jedini momak, jedini čovek do sada je moja najbolja osoba Nikola Petro(vić), if everything else fails kod oboje, mi ćemo se uzeti kao matori i gledaćemo skupštinu svaki četvrtak. Jer nam se može.

 fotke: afistfullofbolts.com

You Might Also Like

1 comments

  1. Unknown1 September 2015 at 22:52

    Prvo, ti si jedna hrabra osoba, jer ovo je tako divno i menšnlesno i za malograđanstvo gde smo živele jako sočno, therefor you are brave

    drugo, onaj prozor, na kome si se ljubila sa nemanjom, u nedovršenoj zgradi, je moj prozor od sobe sada, bukvalno, 15 godina (il kolko) kasnije.

    no,
    "koliko god da se emotivno uneseš u nešto, može da bude divno iako nemaš feedback" ne slažem se.
    "Da su nekad dobri zubi ili lepe ruke dovoljni" al ovde se slažem
    "sve je privremeno, i uglavnom su mnoge stvari samo zabava" lets drink to this

    ovo ti je jedan sjajan post.
    iskren. i uopšte nije tužan, samo sam ja nabila tako sentimentalne fotke u njega :)
    sav ostali moj feedback si već dobila. hvala za smeh. :*

    ReplyDelete