Odjednom počela kiša, ne možeš da se izrolaš iz ćebeta, glava te boli na promenu vremena. Jedino što možeš da radiš je da iznova i iznova čitaš romantične knjige i zamišljaš da si na nekom zanimljivijem mestu gde ti kiša baš toliko i ne smeta, gde radiš stvari koje kiša ne ometa. Lepo je prošetati po mokrom asfaltu ukoliko si u stanju da izbegneš vozače koji manijakalno voze po kiši i ne izbegnu svaku prokletu baru na bulevaru.

Prvo dođe septembar, pa moraš da se navikneš da počinješ da radiš punom parom, na poslu, fakultetu ili školi. Pošto živiš u velikom gradu, uglavnom nigde ne miriše ajvar, zimnica ili starinski kompot od paradajza. Baba ti ga pošalje, pa si ipak srećan. Onda jedeš to do iznemoglosti, majka donese i kajmak i čvarke pa se ugojiš i onda ne možeš da nosiš omiljene farmerke, a pošto je odvratno vreme mrzi te da se baciš do teretane, jer je kiša i imaš odličan izgovor.

Gumene čizme su ti najbolji prijatelj, ali one od prošle godine ne možeš da navučeš jer si tokom leta bio na planini i planinario kao blesav u svo slobodno vreme, pa si nabio list pa ti sad stoje kao neke retro čizme naborane na članku. A i ništa na ovom svetu od odeće se ne slaže sa njima, ali nema veze, nosiš ih pa izgledaš ko ribar koji se spremio na posao posle pecanja u 6 ujutru na Moravi.

Onda dođe oktobar, priprema za Noć veštica, poneki rođendan(svi su rođeni u novembru somehow) za koji smišljaš poklone. Tu si se već navikao na kišu, izvučeš neki kišobran u neon boji, nemoj crni, šta će ti crni, koji crni, malo unesi boje, živosti, pa poneseš neon zeleni, kad te neko vidi ipak te neće pregaziti. Imala sam lepi, cvetni, odneo mi ga je prokleti beogradski vetar na bulevaru sećam se i datuma, bio je 7. decembar, bio je sneg i bila sam tužna.

Dolaziš kući mrtav umoran jer se u 5:45 već smrklo, sedaš u ćebe i misliš da treba da spavaš, ne treba da spavaš, popodnevna dremka ne dolazi u obzir.  I onda zovneš prijatelje, oni su anksiozni i nervozni, piju 2l ultra enerdžija dnevno, pa su cranky, i onda bezvoljno gledaš buzzfeedyellow na internetu da ti malo prođe vreme do 00h dok ne počneš nešto zaista da radiš. I pošto je mrak, prođe ti vreme neometano, ipak si nešto završio ali treba da se digneš u 7. Jebiga, takav poso.

Ujutru pojedeš burek. Burek je super, energyboost, šta te briga, pokrićeš stomak petim slojem džempera jer grejna sezona nigde nije počela i slažeš osamsto slojeva baš iz razloga što te mrzi da podigneš kaput kao čovek i nosiš, a i još nije vreme za kaput, pogledaj ljude na ulici neki nose i kratki rukav. Ne, niko ne nosi kratki rukav, nego kažeš majci, jer voliš da nosiš kožnu jaknu i po ciči zimi.

E a onda, onda novembar, kralj šitfesta. Ništa nije dobro u novembru, osim što Aranđelovdan i druge slave padaju u novembru, svejedno da li su posne ili nisu, iako ti kao nešto ni ne veruješ u boga, to te u novembru prođe pa bi verovao i u Šivu i Krišnu, Muhameda i svetog Sisoja, sve dok ima klope, i one sve stvari što majka sprema za slavu, što baba sprema za slavu, što komšija Miloje iz Belih Voda sprema. Znam, znam, ne idemo na slavu samo zbog jela, to je lep porodični običaj, ali let's face it, idemo da pojedemo nešto sa prijateljima, šta je lepše od zajedničke hrane.

U novembru si počeo da jedeš, počeo si da prespavljuješ neke obaveze i obavezice, ali tu je negde blizu Nova godina. Grejna sezona je počela, pa ne moraš više da greješ noge na punjač od lap topa. Ili da pališ uljani radijator koji proizvodi zvuke kao neki poveći kućni ljubimac dok spava.

E, kad se završi novembar, uđemo u Decembar. Sve miriše na cinnamon cookies u mojoj kući, svi ti daju čokoladu, i ne znam, ali jesen mi izgleda kao meseci namenjeni za prežderavanje i ostajanje kući, krenule su sve nove sezone serija, imaš mnogo knjiga da pročitaš, mnogo filmova da gledaš. Kreću i filmski festivali pomalo, uskoro će Fest i rođendan, za koji mesec, iako pada kiša i poneki sneg, možda i nije toliko loše.

Izlasci zimi su gnjavaža, ali ako imaš omiljenu kafanu, nije ni to loše. Zimska garderoba je po defaultu lepša, ljudi su odjednom željni grljenja.